Jutros sam srela dečaka iz mog kraja. Uredno se javio i užurbanim korakom krenuo ka školi. Marko je oduvek bio veoma lepo vaspitano dete i odličan učenik, dok je njegov najbolji drug Saša bio mangup i nije voleo da uči. Dok sam gledala za Markom kako zamiče iza ugla setila sam se događaja od pre par godina.
"Želiš biti košarkaš?", čulo se iz Sašinog dvorišta. "Nema šanse, ti nisi dovoljno visok", Sašin tata je objašnjavao. "Košarkom se bave samo visoki", dodao je.
"Ali ja sam samo malo niži od Marka, a on trenira", Saša je pokušao da ubedi tatu.
"Rekao sam da to nije za tebe. Nikada nećeš biti uspešan košarkaš. Treniraj nešto što ti više leži", tata je bio uporan. Majka je samo ćutala.
Saša je bio razočaran. Baš je želeo da bude sjajan košarkaš. Već je sebe zamišljao na terenu kako daje trojke a publika mu aplaudira.
Još par puta sam čula kako Saša i tata razgovaraju ali sve se završilo na tatinim rečima: "Ti ne možeš biti košarkaš, nizak si. Loš si i u školi a ti bi i košarku još da treniraš!"
Bilo mi je žao deteta. Nema nikakvu podršku oca i majke. Da su mu bar dali šansu!
Prošlo je nekoliko dana kada sam videla Marka i Sašu kako idu iz škole.Čula sam njihov razgovor.
"Jesi li pitao tatu i mamu da treniraš sa mnom košarku?",upitao je Marko Sašu.
"Jesam!"
"Iiii?"
"Ne mogu.", s tugom u glasu je rekao Saša.
"A zašto?", Marko je bio iznenađen.
"Pa...tata kaže da sam nizak i da sigurno neću uspeti"
"Svašta. Pa nije ti dao ni da pokušaš."
U tom momentu je naišla Markova mama.
"Hej momci, kako ste? Kako je bilo u školi?", s osmehom na licu je pitala mama.
"Dobro", rekao je Marko,"ali je Saša tužan."
"Zašto?"
"Ma...tata neće da mi dozvoli da treniram košarku. Kaže da ja to ne mogu zbog visine. Možda je i u pravu.", spustio je glavu Saša.
"Glupost!",viknula je Markova mama.
Dečaci su je pogledali.
"Obavezno moraš probati.Ako ne budeš, uvek ćeš se pitati šta bi bilo da si pokušao. Kada budeš trenirao, sam ćeš videti da li možeš ili ne",pokušavala je da ga ohrabri.
Dok je išao kući, razmišljao je o njenim rečima. Šta da radi?
Onda je zastao. Doneo je odluku. Reći će tati.
"Tata!, viknuo je odmah s vrata,"nešto sam odlučio."
"Šta sine?", upitao je otac.
"Počeću da treniram košarku sa Markom. Njegova mama kaže da moram pokušati da bih znao da li je nešto za mene ili ne."
Otac je odmahnuo rukom i dobacio: "Radi šta hoćeš! Nemoj samo da posle kukaš kada te budu ismevali. Nadam se da sad u školi nećeš dobijati jedinice umesto trojki. I bez košarke si slabo učio."
Saša je doneo čvrstu odluku da im svima pokaže da on to može.
Prolazili su dani a Saša i Marko su vredno trenirali.Markovi roditelji su bili na svakom treningu, na svakoj utakmici i bodrili dečake. Ponekad čak malo više Sašu jer je njemu trebala veća podrška.
Prolazile su nedelje a Saša je bio uporan. Svaku kritiku i svaku pohvalu trenera je shvatao kao lekciju i išao napred. Ocene u školi su se popravljale. Toliko je bio sretan što trenira košarku da je imao ogromnu želju i da uči i tu takođe pokaže da je uspešan.
Sašini roditelji su otišli u školu očekujući da vide loše ocene ali su ostali u šoku kada su pogledali sve te četvorke i petice. Razredna ga je pohvalila i za primerno vladanje. Zapitali su se šta se to dešava s njihovim sinom.
Saša i Marko su imali utakmicu. Markovi roditelji su naravno bili na tribinama i navijali. Odjednom su se pojavili i Sašini roditelji. Saša ih je ugledao. Nije mogao da veruje. Osetio je kako mu srce jače lupa od uzbuđenja. Srce mu se osmehivalo. Sada će moći da im pokaže da je dobar, da je možda i najbolji. Biće ponosni na njega.
Utakmica je počela, koševi su se ređali. Tribine su kliktale. Do kraja utakmice je bilo neizvesno ko će pobediti. Saša je odjednom ugledao šansu, dobio je loptu. Koš je daleko ali daće sve od sebe. Bacio je loptu ka košu i zatvorio oči. Čuo se vrisak. Kooooooš!Sudija je svirao kraj.
Svi su potrčali ka njemu i uzvikivali njegovo ime.
 |
| activekids.com |
"Dao si trojku Saša!", vikao je Marko dok su ga svi grlili.
Doneo je pobedi svom timu. On, kome su rekli da nije dovoljno dobar, da nije dovoljno visok.
Pogledao je u roditelje. U očima oca i majke su bile suze radosnice.
Kada su mu prišli dugo su ćutali a onda su se zagrlili. Zagrlili su se najjače što su mogli.
"Sine", tiho je rekao tata, "ponosni smo na tebe! Oprosti što sam sumnjao."
"Hvala ti što nas nisi poslušao i što si odlučio da pokušaš. Ti si sjajan košarkaš", ponosno je rekla mama.
Bilo ih je divno gledati.
Onda je tata dodao:"Sada mi je jasno zašto je Marko uvek bio tako dobar učenik i sportista. Imao je podršku i ljubav roditelja. Hvala sine što si nas tome naučio. Od sada ćeš uvek imati našu podršku!"
"Volim vas", viknuo je Saša.
"I mi tebe sine!"
Коментари
Постави коментар