Moja kreacija života

петак, 23. септембар 2016.

Srećan rođendan Filipe!

Na današnji dan, pre tačno 11 godina, na svet je došlo jedno predivno biće, a to si ti sine moj. Od toga dana svet više nije bio isti. Dobio je nove boje, nove zvukove, nove mirise. Ti si bio dar od Boga. Već nakon prvog plača pogledao si me pravo u oči i kao da si mi se srcem osmehivao. Nisam znala šta me je snašlo. prvi put sam majka. Kako ću se snaći? Ali sve je bilo baš kako i treba biti. Savršeno!

Moj život si ispunio ljubavlju koja se rečima ne može opisati, radošću koja ispunjava svaki delić tela. Dani, nedelje, meseci i godine su prolazili. Rastao si. Prvi zubići, prvi koraci, bacanje u zagrljaj. Prve suze, pokušaji i pogreške, uspesi i veliki podvizi. Sve su to bili pratioci tvog odrastanja. A ja sam te posmatrala i uvek bila ponosna što si baš mene izabrao za majku.

Sine moj, znaj da i kada sam bila neraspoložena, možda povikala na tebe ili ti se činilo da te nepravedno ograničavam, volela sam te naviše. Mislim da još niko nije izmislio pravu reč za ljubav koju majka oseća prema detetu. Čini mi se da ni reč "ljubav" nije dovoljno jaka, dovoljno uverljiva. To može samo da se oseća. Tu, duboko u grudima.

Želim da ti ovaj dan bude srećan, da budeš nasmejan i uživaš u njemu. Neka ti i svi ostali budu takvi. Odluči da će tako biti i biće. Ti možeš sve što poželiš. Samo raširi krila a ja ću biti tu da te poguram i podržim.


U mojim očima uvek možeš videti ponos što sam ti majka. Uvek sam se divila tvojoj slobodi, tvom smislu za humor, tvojoj upornosti. Neguj to sine i budi svoj. Neka ti u srcu bude uvek samo ljubav, nikada mržnja. Mržnja samo truje onoga ko je nosi u sebi. Pusti da te preplavi plemenitost, budi dobar drug i pomozi onima kojima je to potrebno. Ostani takav kakav jesi, jer baš takav si savršen.

Sine moj, biću i dalje uz tebe u svakom trenutku, učiti te pravim vrednostima u životu a tebi hvala od sveg srca što si i ti mene nečemu naučio. Naučio si me kako biti dobra majka!

Volim te!                                                                                                                        
23.09.2016.

понедељак, 19. септембар 2016.

Gde je granica?

Moj nedavni post na stranici Mamina školica na FB doveo je do oprečnih mišljenja i burnih reakcija, kako na stranici tako i u jednoj grupi. Čitajući mnoge članke i knjige kao i gledajući razne video klipove došla sam do spoznaje da o temi roditeljstva i vaspitanja ima mnogo različitih stavova i mišljenja. Od toga da je "batina iz raja izašla" do "pustite decu da se slobodno razvijaju". E sad...gde je granica između dve krajnosti? Neko sam ko ne zagovara ni jednu krajnost.

Na You Tube kanalu Supernanny sam pogledala mnogo video klipova gde Joe Frost pomaže očajnim roditeljima da dovedu svoju porodicu u red. Jedna od njenih glavnih metoda je "stolica" ili "prostorija" za smirivanje. Kako funkcioniše? Ako se dete neprimereno ponaša(psuje,udara se,vrišti, odgovara se...)roditelj ga blagim i mirnim tonom upozori da je ponašanje neprihvatljivo i da će ako tako nastavi ići na stolicu. Izuzetno je važno spustiti se na detetov nivo, čučnuti ili sesti pored njega i gledati ga u oči. Dete treba da ponovi šta će se desiti ako nastavi sa takvim ponašanjem. Zatim je to njegova odgovornost. Da li će dete odlučiti promeniti ponašanje ili ići na stolicu(prostoriju), na njemu je. Ukoliko dete nastavi sa takvim ponašanjem, roditelj ga bez vike i rasprave odnosi na za to predviđeno mesto. Tamo ostaje onoliko minuta koliko ima godina. Ako dete ustaje sa stolice ili izlazi iz prostorije, treba ga svaki put vratiti na mesto i biti istrajan u tome. Ne vikati i ne raspravljati. Nakon određenog vremena otići do deteta i razgovarati o ponašanju, objasniti zašto je to neprihvatljivo i tražiti izvinjenje. Ako se dete smirilo i izvinilo se, roditelj ga zagrli, poljubi i nastavljaju normalno aktivnosti. Ako dete nastavlja sa svojim neprimerenim ponašanjem, ostaje još toliko minuta na stolici(prostoriji) i opet se ponavlja razgovor, izvinjenje, zagrljaj. Veoma je važno ne raspravljati sa detetom dok je uznemireno. Neće vas dovesti nigde. Zato se dete treba smiriti i razmisliti o svom ponašanju. Često čujem kako dete sa 2-3 godine nije sposobno da razmili o onome što je uradilo. Verujte da jeste. Vaša deca su neverovatno inteligentna i znaju više nego što mislite. Ovu metodu sam pronašla i u knjizi "Kako deci postaviti granice" Najdžel Lata.



U svakoj porodici je ova žena svojom metodom uspela uraditi neverovatne stvari. Deca su se zaista menjala, postajala mirnija, sa više poštovanja, znala su šta može a šta ne. Naravno u svaku porodicu je uvodila neke zajedničke aktivnosti koje su od ogromnog značaja za celu porodicu. U današnje vreme, kada se brzo živi, često čujem da roditelji nemaju vremena. Slažem se. No za svoju porodicu morate naći vreme, bar 3x nedeljno. Ne morate ako vam nije stalo, ali ja verujem da jeste.

Takođe je bitno naći vreme za razgovor sa svojom decom, za čitanje, smejanje, pevanje i ludiranje. Mi imamo ritual da svako veče pišemo na čemu smo taj dan zahvalni i stavljamo papiriće u teglu. Postavite granice, razgovarajte o njima svi zajedno, kao porodica. Postavite pravila. Ne postoje univerzalna pravila. Svaka porodica je priča za sebe. Ako je meni ok da se jede u sobi, nekome to nije uopšte normalno. Tako da, postavite vaša pravila i poštujte ih. Deca takođe moraju imati svoje obaveze, mimo škole i vrtića. Opet ta cenjena tegla. U tegli su papirići sa obavezama. Svaki dan deca uzimaju jedan papirić i obavljaju zadatak koji su dobili. Naravno, zadatak mora biti u skladu sa uzrastom. 



Kao majka dvoje dece, a i kao prosvetni radnik imam dovoljno iskustva koja mi govore jedno: U vaspitanju treba naći dobar balans. Nikako nisam za batine sem u iznimnim situacijama kada je život deteta ugrožen(istrčavanje na ulicu, guranje prsta u utičnicu...). Tu podrazumevam puckanje po guzi ili ručici, nikako batine. Videla sam mnogo roditelja koja su tukla svoju decu, vređala i ponižavala. Ta deca su postala agresivna, tukla su se, vređala druge. Takođe sam videla mnoge roditelje koji nisu dali da mu neko dete popreko pogleda, u svemu mu povlađivala, sve dopuštala. Postali su neodgovorni, bahati, razmaženi. Jasne granice, doslednost i osećaj odgovornosti za svoje postupke čine pravu kombinaciju. Uz to velika količina ljubavi (koja ne podrazumeva da dete držite pod staklenim zvonom), razumevanja i zajedničkog vremena je nezamenjiva. Dete treba da oseti da ste mu podrška, da se na vas može osloniti ali isto tako i da je odgovorno za svoje postupke. Da zna da ima prava ali i obaveze. Da zna da je voljeno ali da postoje granice koje se ne smeju preći. 

Ova metoda kod moje dece dobro funkcioniše, no budući da su deca različita ne deluje isto kod starijeg i mlađeg sina. Jedan postane brzo svestan šta je uradio i brzo rešimo nesuglasicu, dok je drugi jogunastiji ali na kraju se sve uvek završi na razgovoru i zagrljaju.Slažem se da će neko možda uspeti dete disciplinovati i bez ove metode ali to sve zavisi i od deteta. Mirnije dete lakše sarađuje od nemirnijeg. Vidim to po svojoj deci. Ko uspe, svaka čast. Ko ne uspe, nije strašna ova stolica verujte.

Nisam neko ko bi decu stavio na električnu stolicu i vezivao za radijator kako su me neki opisali. To znaju svi koji me poznaju. Moja deca znaju koliko ih volim, imaju moju ogromnu ljubav i uvek sam uz njih. Ponosni su na mene isto kao i ja na njih. Oni su divni dečaci koji kao i sva deca pokušavaju testirati granice. Zato ih ja uvek usmeravam na pravi put. Dajem im krila da polete, podržavam ih u njihovim snovima ali ih isto tako učim da "lepa reč i gvozdena vrata otvara"!

петак, 09. септембар 2016.

Podrži me!

Jutros sam srela dečaka iz mog kraja. Uredno se javio i užurbanim korakom krenuo ka školi. Marko je oduvek bio veoma lepo vaspitano dete i odličan učenik, dok je njegov najbolji drug Saša bio mangup i nije voleo da uči. Dok sam gledala za Markom kako zamiče iza ugla setila sam se događaja od pre par godina.

"Želiš biti košarkaš?", čulo se iz Sašinog dvorišta. "Nema šanse, ti nisi dovoljno visok", Sašin tata je objašnjavao. "Košarkom se bave samo visoki", dodao je.
"Ali ja sam samo malo niži od Marka, a on trenira", Saša je pokušao da ubedi tatu.
"Rekao sam da to nije za tebe. Nikada nećeš biti uspešan košarkaš. Treniraj nešto što ti više leži", tata je bio uporan. Majka je samo ćutala.

Saša je bio razočaran. Baš je želeo da bude sjajan košarkaš. Već je sebe zamišljao na terenu kako daje trojke a publika mu aplaudira. 

Još par puta sam čula kako Saša i tata razgovaraju ali sve se završilo na tatinim rečima: "Ti ne možeš biti košarkaš, nizak si. Loš si i u školi a ti bi i košarku još da treniraš!"

Bilo mi je žao deteta. Nema nikakvu podršku oca i majke. Da su mu bar dali šansu!

Prošlo je nekoliko dana kada sam videla Marka i Sašu kako idu iz škole.Čula sam njihov razgovor.

"Jesi li pitao tatu i mamu da treniraš sa mnom košarku?",upitao je Marko Sašu.
"Jesam!"
"Iiii?"
"Ne mogu.", s tugom u glasu je rekao Saša.
"A zašto?", Marko je bio iznenađen.
"Pa...tata kaže da sam nizak i da sigurno neću uspeti"
"Svašta. Pa nije ti dao ni da pokušaš."

U tom momentu je naišla Markova mama.
"Hej momci, kako ste? Kako je bilo u školi?", s osmehom na licu je pitala mama.
"Dobro", rekao je Marko,"ali je Saša tužan."
"Zašto?"
"Ma...tata neće da mi dozvoli da treniram košarku. Kaže da ja to ne mogu zbog visine. Možda je i u pravu.", spustio je glavu Saša.
"Glupost!",viknula je Markova mama.
Dečaci su je pogledali.
"Obavezno moraš probati.Ako ne budeš, uvek ćeš se pitati šta bi bilo da si pokušao. Kada budeš trenirao, sam ćeš videti da li možeš ili ne",pokušavala je da ga ohrabri.

Dok je išao kući, razmišljao je o njenim rečima. Šta da radi?
Onda je zastao. Doneo je odluku. Reći će tati.

"Tata!, viknuo je odmah s vrata,"nešto sam odlučio."
"Šta sine?", upitao je otac.
"Počeću da treniram košarku sa Markom. Njegova mama kaže da moram pokušati da bih znao da li je nešto za mene ili ne."
Otac je odmahnuo rukom i dobacio: "Radi šta hoćeš! Nemoj samo da posle kukaš kada te budu ismevali. Nadam se da sad u školi nećeš dobijati jedinice umesto trojki. I bez košarke si slabo učio."

Saša je doneo čvrstu odluku da im svima pokaže da on to može.
Prolazili su dani a Saša i Marko su vredno trenirali.Markovi roditelji su bili na svakom treningu, na svakoj utakmici i bodrili dečake. Ponekad čak malo više Sašu jer je njemu trebala veća podrška.
Prolazile su nedelje a Saša je bio uporan. Svaku kritiku i svaku pohvalu trenera je shvatao kao lekciju i išao napred. Ocene u školi su se popravljale. Toliko je bio sretan što trenira košarku da je imao ogromnu želju i da uči i tu takođe pokaže da je uspešan.

Sašini roditelji su otišli u školu očekujući da vide loše ocene ali su ostali u šoku kada su pogledali sve te četvorke i petice. Razredna ga je pohvalila i za primerno vladanje. Zapitali su se šta se to dešava s njihovim sinom. 
Saša i Marko su imali utakmicu. Markovi roditelji su naravno bili na tribinama i navijali. Odjednom su se pojavili i Sašini roditelji. Saša ih je ugledao. Nije mogao da veruje. Osetio je kako mu srce jače lupa od uzbuđenja. Srce mu se osmehivalo. Sada će moći da im pokaže da je dobar, da je možda i najbolji. Biće ponosni na njega.
Utakmica je počela, koševi su se ređali. Tribine su kliktale. Do kraja utakmice je bilo neizvesno ko će pobediti. Saša je odjednom ugledao šansu, dobio je loptu. Koš je daleko ali daće sve od sebe. Bacio je loptu ka košu i zatvorio oči. Čuo se vrisak. Kooooooš!Sudija je svirao kraj.
Svi su potrčali ka njemu i uzvikivali njegovo ime.

activekids.com

"Dao si trojku Saša!", vikao je Marko dok su ga svi grlili.
Doneo je pobedi svom timu. On, kome su rekli da nije dovoljno dobar, da nije dovoljno visok.
Pogledao je u roditelje. U očima oca i majke su bile suze radosnice.
Kada su mu prišli dugo su ćutali a onda su se zagrlili. Zagrlili su se najjače što su mogli.
"Sine", tiho je rekao tata, "ponosni smo na tebe! Oprosti što sam sumnjao."
"Hvala ti što nas nisi poslušao i što si odlučio da pokušaš. Ti si sjajan košarkaš", ponosno je rekla mama.
Bilo ih je divno gledati.
Onda je tata dodao:"Sada mi je jasno zašto je Marko uvek bio tako dobar učenik i sportista. Imao je podršku i ljubav roditelja. Hvala sine što si nas tome naučio. Od sada ćeš uvek imati našu podršku!"
"Volim vas", viknuo je Saša.
"I mi tebe sine!"


четвртак, 01. септембар 2016.

Dete otvorenog srca

Sanja je dotrčala iz dvorišta sva zadihana i upitala me umilnim glasom:
"Mamice, možemo li Ana, Maja i ja nešto da kupimo od slatkiša i pojedemo posle ručka?"
"Može!", odgovorila sam. "Daću svakoj od vas novac da odete u prodavnicu i kupite mi nešto a od kusura kupite sebi neki slatkiš", dodala sam.
"Važi. Šta treba da kupimo?", upitala je Sanja.
"Maja neka kupi jabuke i banane, Ana sir i kajmak a ti kupi krompir i krastavce"
"Važi mama", viknu Sanja dok je užurbano išla ka svojim sestrama.

Kada su stigle u prodavnicu, svaka je znala šta treba da kupi mami. Od kusura mogu kupiti neki slatkiš. Međutim Sanja je ugledala ogromnu kesu svog omiljenog keksa. Nije znala šta da radi. Ako kupi krompir i krastavce neće imati dovoljno novca za keks. Keks joj se smešio sa police kao da je govorio: "Pojedi me!" Nije odolela i rekla je sestrama:
"Obožavam ovaj keks i moram ga kupiti. Mami ću reći da nije bilo krastavaca i krompira a vi moju priču potvrdite pa ću vam dati malo keksa. Važi?"

Ana i Maja su je gledale zbunjeno.
"Neću da lažem mamu!, rekla je Maja.
"E onda nećeš dobiti keks", bila je uporna Sanja.
"Neka", rekla je Ana, "ja ću od svojih para kupiti krastavce a ti Majo od svojih kupi krompir."
"Ali onda nas dve nećemo imati za slatkiš!", uzviknula je Maja.
"Znam", tiho je rekla Ana, "ali mami to treba i moramo joj doneti."

Maja i Ana su tako i uradile. Sanja se smeškala jer je uspela sav novac potrošiti na svoj omiljeni keks.

Kada su došle kući pitala sam ih šta su kupile sebi.Maja i Ana su spustile pogled dok je Sanja poskakivala od sreće. 
Maja mi je objasnila šta je Sanja uradila, da su njih dve ostale bez slatkiša i još neće ni keks sa njima da podeli. 
Razmišljala sam kako Sanju da naučim važnu lekciju. Onda sam došla na ideju.

Nakon ručka odvela sam Sanju u sobu, stavila je na krevet sa velikom kesom keksa. Rekla sam joj da tu sedi dokle god ne pojede sav keks. Maji i Ani sam zabranila da uzmu od nje makar i jedan keks. Njima ću ja kupiti.

Sanja je sva srećna počela jesti svoj omiljeni slatkiš. Kako je vreme odmicalo i stomačić se punio, Sanja je shvatila da ne može sve pojesti sama. Molila je sestre da joj pomognu ali one su znale da ne smeju.
Sanja je jela i plakala, jela i plakala, dok nije legla i zaspala.
Znala sam da neće sve pojesti ali sam htela da nauči da ne sme biti sebična i misliti samo na sebe. Deliti je lepše nego dobijati.



Kada se probudila, Sanja je došla do mene i rekla:
"Izvini mama, pogrešila sam. Nisam trebala sebi kupiti keks i biti sebična. Trebala sam uraditi kako si rekla i svaka od nas bi dobila slatkiš." Okrenula se i izvinula sestrama koje su joj odmah oprostile i zagrlile je.
Nasmešila sam se i rekla: "Drago mi je da si shvatila. Volim te najviše na svetu. Tebe i tvoje sestre. Budi otvorenog srca i otvoreno srce ćeš pronaći. Hajde sada da podelimo preostali keks dok uživamo u sjajnom filmu."
"Hajdemo!", oduševljeno je uzviknula Sanja.


четвртак, 18. август 2016.

Malim koracima do velikih ciljeva

Komšinica me zamolila da joj pričuvam unuku Maju dok ode u kupovinu. Maja je bila preslatka osmogodišnjakinja, duge plave kose i kristalno plavih očiju. Bila je kod bake za raspust. Uz Maju je stigla i poruka da su tata i mama rekli da se preko raspusta mora pročitati bar jedna knjiga.

Maja je napućila svoja lepa usta i rekla:
"Neću da čitam, mrzi me. Ima tako puno stranica."

"Majo", rekla sam polako, "a koja je to knjiga sa tako mnogo strana?"
"Pa bilo koja. Rekli su bilo koju ali koju god da uzmem, sve su debele.", tužno je objašnjavala Maja.

"Hm...hajde da pogledamo kod mene na policama. Možda nađemo nešto", predložila sam joj.
"Hajde", prihvatila je predlog i krenula u sobu.

Budući da obožavam da čitam, u mojoj sobi na policama je bilo mnogo knjiga. Maja nije mogla da se načudi.

"Ovoliko knjiga sam videla samo u biblioteci. Kada ti to stigneš da pročitaš?", upitala me Maja.
"Nisam to odjednom pročitala. Jednu po jednu."

Devojčica je zurila u knjige ne znajući koju da izabere. Posmatrala sam je kako gleda i znala da traži neku najtanju. Osmehnula sam se. Bila je preslatka. Odjednom mi je palo na pamet kako da joj pomognem da zavoli čitanje i nauči još po nešto. Izvukla sam sa police jednu deblju knjigu a ona me već mrko pogledala.

"Zar nema neka tanja?", razočarano je upitala.
"Ima, ali nije tako zanimljiva kao ova", pokušala sam da joj zagolicam maštu.

Dala sam joj da je prelista i pogleda slike. Videla sam da joj se dopada.

"Hajde, pročitaj mi ovu prvu", rekoh,"pa ćeš mi reći da li ti se dopala."
"Pa tu ima više priča. Možemo čitati jednu po jednu, zar ne?", uzbuđeno je dodala.



Dok je Maja čitala  posmatrala sam je. Videla sam da uživa. Kao da je ušla u priču i bila jedna od glavnih junaka. Kada je završila rekla je:
"Sjajna priča. Posebno mi se dopala ona devojčica što je pomogla drugu da ustane kada je pao. I ja bih tako postupila."

"Vidiš kako su knjige super."
"Da. Hoćemo još jednu da pročitamo?", upitala me.
"Hajde!"

Nakon tog dana Maja je svaki dan dolazila kod mene da čitamo. Uživale smo. Putovale smo u mislima u predivne predele, maštale, bile heroji...Onda smo jednog dana došle do kraja knjige.

"Zar već?", iznenadila se devojčica.
"Vidiš, uz malo truda, pročitala si celu knjigu.", dodala sam.
"Ali vidi kako ima puno stranica. Zar sam ja to sve pročitala sama?", u neverici je pitala Maja.
"Jesi, ali malo po malo. Priču po priču."
"Ne mogu da verujem. Pa to je sjajno. Odmah ću javiti tati i mami. Želim ovog leta da pročitam još jednu ovako debelu", s osmehom je dodala.
"Naravno. Tako je sa svim stvarima u životu. Kada radiš jednu po jednu stvar, sve je lakše. Malim koracima se stiže do velikih ciljeva!"