My (im)perfect life

четвртак, 18. август 2016.

Malim koracima do velikih ciljeva

Komšinica me zamolila da joj pričuvam unuku Maju dok ode u kupovinu. Maja je bila preslatka osmogodišnjakinja, duge plave kose i kristalno plavih očiju. Bila je kod bake za raspust. Uz Maju je stigla i poruka da su tata i mama rekli da se preko raspusta mora pročitati bar jedna knjiga.

Maja je napućila svoja lepa usta i rekla:
"Neću da čitam, mrzi me. Ima tako puno stranica."

"Majo", rekla sam polako, "a koja je to knjiga sa tako mnogo strana?"
"Pa bilo koja. Rekli su bilo koju ali koju god da uzmem, sve su debele.", tužno je objašnjavala Maja.

"Hm...hajde da pogledamo kod mene na policama. Možda nađemo nešto", predložila sam joj.
"Hajde", prihvatila je predlog i krenula u sobu.

Budući da obožavam da čitam, u mojoj sobi na policama je bilo mnogo knjiga. Maja nije mogla da se načudi.

"Ovoliko knjiga sam videla samo u biblioteci. Kada ti to stigneš da pročitaš?", upitala me Maja.
"Nisam to odjednom pročitala. Jednu po jednu."

Devojčica je zurila u knjige ne znajući koju da izabere. Posmatrala sam je kako gleda i znala da traži neku najtanju. Osmehnula sam se. Bila je preslatka. Odjednom mi je palo na pamet kako da joj pomognem da zavoli čitanje i nauči još po nešto. Izvukla sam sa police jednu deblju knjigu a ona me već mrko pogledala.

"Zar nema neka tanja?", razočarano je upitala.
"Ima, ali nije tako zanimljiva kao ova", pokušala sam da joj zagolicam maštu.

Dala sam joj da je prelista i pogleda slike. Videla sam da joj se dopada.

"Hajde, pročitaj mi ovu prvu", rekoh,"pa ćeš mi reći da li ti se dopala."
"Pa tu ima više priča. Možemo čitati jednu po jednu, zar ne?", uzbuđeno je dodala.



Dok je Maja čitala  posmatrala sam je. Videla sam da uživa. Kao da je ušla u priču i bila jedna od glavnih junaka. Kada je završila rekla je:
"Sjajna priča. Posebno mi se dopala ona devojčica što je pomogla drugu da ustane kada je pao. I ja bih tako postupila."

"Vidiš kako su knjige super."
"Da. Hoćemo još jednu da pročitamo?", upitala me.
"Hajde!"

Nakon tog dana Maja je svaki dan dolazila kod mene da čitamo. Uživale smo. Putovale smo u mislima u predivne predele, maštale, bile heroji...Onda smo jednog dana došle do kraja knjige.

"Zar već?", iznenadila se devojčica.
"Vidiš, uz malo truda, pročitala si celu knjigu.", dodala sam.
"Ali vidi kako ima puno stranica. Zar sam ja to sve pročitala sama?", u neverici je pitala Maja.
"Jesi, ali malo po malo. Priču po priču."
"Ne mogu da verujem. Pa to je sjajno. Odmah ću javiti tati i mami. Želim ovog leta da pročitam još jednu ovako debelu", s osmehom je dodala.
"Naravno. Tako je sa svim stvarima u životu. Kada radiš jednu po jednu stvar, sve je lakše. Malim koracima se stiže do velikih ciljeva!"



недеља, 14. август 2016.

Sladoled

Sunce je svom svojom snagom pržilo pesak na plaži gde smo se Vanja i ja baškarile na ležaljkama. Uživale smo u mirisu mora, u milovanju sunca. Na nebu nije bilo ni oblačka. Bio je savršen dan. 

Vanja je predložila da odemo do obližnjeg kafića i uzmemo sladoled. Obradovala sam se jer naprosto obožavam njihov sladoled od vanile. Ni jedan drugi mu nije ni blizu. Približavajući se, primetile smo dugačak red. Dve devojke su neumorno prodavale sladoled a ljudi su s nestrljenjem čekali da dođu na red i rashlade se.

Dok smo čekale u redu razmišljala sam o tom divnom kremastom sladoledu sa ukusom vanile. Već sam mogla da ga namirišem i osetim aromu. Vanja se smejala dok me posmatrala. Bila sam kao dete. Na kraju reda, stajala je i jedna devojčica crne kose i zelenih očiju. Imala je oko pet godina. I ona je čekala da kupi sladoled. Netremice me je posmatrala i smeškala se. Konačno smo stigle na red.

"Molim Vas tri kugle od vanile", konačno izgovorih kao da me neko juri.
"Na žalost nema više vanile. Imamo čokoladu, višnju i kokos", odgovorila mi je prodavačica.
"Ali...ja jedem samo vanilu. Šta ću sad?"
"Žao mi je, ali samo ovo je ostalo."
"Onda neću ništa.", besno sam odgovorila, okrenula se i vratila se na ležaljku.

Vanja je uzela sladoled od čokolade i došla do mene.

"Zašto nisi uzela neki drugi ukus? Sladoled je sladoled. Ne fantaziraj.", rekla je Vanja.
"Neću. E tačno sam znala da će mi nešto pokvariti ovaj predivan dan. Ko uz inat nema sladoleda koji volim. Ja sam baksuz. Uvek mi se to dešava!", besnela sam.

Vanja me posmatrala i vrtela glavom.
"Praviš problem tamo gde ga nema", dodala je.

"Ma ne razumeš. Htela sam baš taj sladoled, samo taj mi se dopada. Ovo je mogao biti sjajan dan a sad je pokvaren samo zbog glupog sladoleda!", uporno sam pokušavala Vanji da objasnim koliko sam nesretna.

U tom momentu, pored nas je prošla ona ista devojčica crne kose i zelenih očiju. Osmehnula nam se. U ruci je nosila sladoled. Pogledala nas je i rekla:
"Imala sam sreće. Dok sam stigla na red ostala je samo jedna kugla od kokosa. Sve ostalo se rasprodalo. Ne volim mnogo kokos ali sam baš srećna jer se moglo dogoditi da uopšte ne dobijem sladoled. Mada, kad malo bolje razmislim i nije tako loš ovaj kokos."

Mahnula nam je i otrčala dalje. Vanja me posmatrala dok sam  gledala za devojčicom otvorenih usta. Ćutala sam. Ćutala je i Vanja. Odjednom sam shvatila. 
"Ona je srećna što je dobila jednu kuglu sladoleda koji baš i ne voli, a ja sam nesrećna zbog sladoleda koji nisam mogla dobiti", promrmljala sam više kao za sebe.

Mondo.rs


"Možda sam ipak mogla da probam neki drugi ukus, šta misliš?",upitala sam Vanju.
Samo se osmehnula i dodala:

"Devojčica te naučila važnu lekciju. Mislim da si shvatila da treba držati fokus na onom što imaš i biti zahvalan na tome a ne kukati za onim što nemaš. Ona je srećna, ima sladoled. A šta imaš ti?"

Morala sam da priznam da je zaista tako.

"Čekaj, idem do drugog kafića da proverim imaju li tamo sladoled o vanile"; s osmehom je rekla Vanja.
"Hej", viknula sam za njom, "ako nema vanila, može bilo koji."

Obe smo se glasno nasmejale.



петак, 12. август 2016.

Moje i tvoje je naše

Bio je predivan prolećni dan. Park je bio prepun dece. Čuo se smeh sa svih strana. Vesna i ja smo vozile bicikl i uživale u sunčevim zracima koji su nas milovali. Vozile smo dalje. Odjednom smo čule glasove. Dolazili su iz peščanika. Neko se svađao. Prišle smo bliže i videle dva dečaka. Bili su mlađi od nas. Počeli su se gurati i to je polako prelazilo u pravu tuču.Prišle smo im i pitale  ih kako se zovu.

"Ja sam Ivan", rekao je stariji dok je brisao suze koje su mu se slivale niz lice.
"A ja Bojan", dodao je mlađi.

"Šta se dogodilo, možemo li vam pomoći?, upitala sam.
"Bojan neće da mi da ovaj auto, a moj je!", tužno je rekao Ivan.
"Neka je tvoj, ja sam se prvi počeo igrati sa njim", ljutito je odgovorio Bojan.
"Ti uzmi onaj manji."
"Neću, hoću baš taj!"

Ni jedan nije hteo da popusti. Nas dve smo se gledale. 

"Kako da im pomognemo?", upitala me Vesna.

Razmišljala sam.

"A šta to pravite u pesku?", upitala sam ih.
"Ja pravim tunel",uzviknuo je Bojan.
"A ja puteve", dodao je Ivan.

Ćutali smo i gledali se. Sinula mi je ideja. Dečaci su čekali da im pomognemo. Obojica su očekivala da su u pravu.

"A zašto ne bi sada seli na ovu klupu i rekli nam kako se osećate", rekla sam i već imala rešenje problema u glavi.

Vesna je već znala šta sam smislila i samo se smeškala. Seli smo svi na klupu.

"Tužan sam jer mi Ivan ne da svoj auto. Nije mi jasno zašto mu je problem da mi ga malo da kad je svakako njegov i uvek se može igrati sa njim?", jadao se Bojan. "Kada završim sa igrom vratiću mu ga."
"Meni je baš sad trebao taj auto da mi prokopa tunel u pesku a malo sam se i uplašio  da mi ga nećeš vratiti", izustio je Ivan spustivši pogled.

Nas dve smo ih ponosno posmatrale. Kako ih je lepo gledati dok iskreno razgovaraju, bez besa i ljutnje.

"Šta sad da radimo?", upitao nas je Ivan.
"Hm...", uzdahnula sam, "sigurna sam da ste vas dvojica sposobni sami da nađete rešenje bez svađe."

Ćutali su. Ćutale smo.
Odjednom je Ivan skočio.

"Znam, možemo se igrati zajedno. Napravićemo puno puteva i tunela u pesku. Ti ga vozi da iskopava tunele a ja ću odnositi pesak na istovar. Šta kažeš?", veselo je predkožio Ivan skakutajući od nestrpljenja.
"Super ideja!", vrisnuo je Bojan i zagrlio druga. Otrčali su u pesak i počeli svoju peščanu avanturu. Dugo smo ih još posmatrale. Osmeh im nije silazio s lica. Bili su tako srećni.

Opusteno.rs

Tada je došao još jedan dečak i pitao:
"Dajte mi taj auto?"

Bojan i Ivan su zastali. Mnogi bi pomislili da je opet došlo do svađe ali Vesna i ja smo očekivale drugi ishod. Verovale smo da su naučili  lekciju.

"Ne možeš dobiti auto jer se mi igramo sa njim, ali se možeš igrati sa nama", odgovorio je Bojan veselo.
"Sve ćemo se lepo dogovoriti", dodao je Ivan.
Dečak je seo kod njih u pesak i podela uloga je počela.

Znale smo da su danas naučili da se razgovorom uvek više postiže nego svađom. To su nam upravo dokazali.






понедељак, 08. август 2016.

Veruj u sebe

Zovem se Nikola. Imam 10 godina. Obožavam da igram fudbal i svaki trenig sa nestrljenjem očekujem. Uvek sam davao sve od sebe da budem najbolji, ali mi se čini da to nikada nije bilo dovoljno. Bio sam tužan.  Jedan događaj sa današnjeg treninga me naveo na duboko razmišljanje.

Dok sam se vraćao sa treninga jesenje lišće mi je šuštalo pod nogama i prohladni vetrić pirkao po licu. Išao sam prema kući i razmišljao o onome što mi je jedan od drugara na kraju treningu rekao:

"Nikola, zbog tebe smo izgubili. Baš si užasno igrao!"

Dugo su mi te reči odzvanjale u glavi. Zar je moguće da sam igrao tako loše? A dao sam sve od sebe. Čak sam i jedan gol dao. Izgleda da to nije dovoljno. 

Bio sam sve tužniji i polako  gubio veru u sebe. Stigao sam kući. Moj stariji brat Veljko je  pisao neki sastav za školu.

"Šta radiš?", upitao sam ga
"Pišem sastav iz srpskog, kako je bilo na treningu?", odgovorio je Veljko.
"Ma...onako.", tužno sam spustio glavu.
"Zašto?"
 Ispričao sam mu šta se dogodilo na treningu.
 Veljko me posmatrao, kao da je tražio prave reči da me uteši.

Pogledao me i rekao: "Vidiš, ja pišem ovaj sastav za sutra. Ne znam koju ću ocenu dobiti ali ja znam da sam ga napisao najbolje što mogu. Možda on neće biti za pet ali ću ja znati da sam se trudio. Takođe znam da sam ja najbolji u matematici. Svako je od nas najbolji u nečemu.“

Dugo sam razmišljao o onome što mi je brat rekao. Pitao sam se da li sam ja zadovoljan svojim zalaganjem na treningu i da li sam dao svoj maksimum? Da, bio sam zadovoljan svojom igrom. Ali ipak me drug iskritikovao. Zašto? Razmišljao sam o dečaku čije su mi reči još odzvanjale u ušima. Prisećao sam se njegove igre, datih golova, propuštenih šansi. Da li je on igrao bolje? Nije. Činilo mi se da smo dobar tim i da smo svi davali svoj maksimum.



bol.rs


Tada je zazvonio telefon. Kada sam se javio na telefon čuo sam glas svog dugog drugara sa treninga. Pomislio da će i on početi da me kritikuje, kada se sa druge strane čulo: 

"Nikola, hteo sam samo da ti kažem da si danas bio fantastičan. Sjajno si se dodavao, a onaj gol je bio zapanjujuće dobar. Svaka ti čast!. Hoćemo napolje?"

Nisam  mogao da verujem šta sam upravo čuo. Osmehnuo sam se. Ma šta osmehnuo, lice mi se odmah razvuklo u široki osmeh. Otrčao sam kod brata da mu ispričam šta se dogodilo. Onda sam se zamislio. Kako je moguće da me za istu stvar neko kritikuje a neko hvali? Bili smo na treningu zajedno. Obojica su videla moju igru a opet drugačije su me videli.

Tada mi je Veljko rekao: "Tuđe mišljenje je samo to, tuđe mišljenje. Nikada te niko neće gledati istim očima. Ali to nema veze sa tobom, to nije ono ko si ti. Ti si ono kako ti sebe vidiš. To je najvažnije. Samo veruj u sebe!"





субота, 06. август 2016.

Kada je dete bolesno moj izbor je...

Kada sam rodila starijeg sina nisam bila baš mnogo edukovana o mogućnostima alternativnog načina lečenja pa sam sve što kažu lekari slepo sledila. Svaka vakcina, svaki antibiotik bili su uredno dati. Ne mogu reći da je bio previše bolešljiv ali kao i svako dete koje ide u vrtić kačio je razne viruse.
Rodio se zatim i mlađi sin i priča se nastavlja. On je bio osetljiviji, bolešljiviji pa je sa sedam meseci nakon ispijene bočice antibiotika dobio početnu upalu pluća. Tu noć nikada neću zaboraviti. Sama sa decom, muž radi noćnu smenu, 4h ujutro. Maleni se budi i plače. Kada sam ga dotakla skamenila sam se koliko je bio vreo.Temperatura 40,2, brzo ga umotavam u mokar čaršav, lek, krompir na tabane. Jedva nešto malo da je temperatura pala. Kod lekara, vađenje krvi, razmatranje i na kraju bolnica. Dete ima početnu upalu pluća. Injekcije, sirupi, inhalacije...Tamo smo zakačili još i rota virus pa smo se sa dijarejom družili nekih 10 dana. Preživesmo.Nakon malo više od godinu dana, opet bolnica jer ima navodno bronhijalnu asmu pa smo dobijali injekcije, inhalacije i razne sirupe. I to preživesmo. Nastavak je bio da lekari za sve živo ispisuju samo antibiotik, Ventolin ako kašlje i neki sprej za nos.

Onda sam se zapitala...koliko su moja deca do sada primila vakcina, popili sirupa, dobili injekcija i inhalacija? Nešto mi se zgrčilo u želucu. Onda sam čula za jednu doktoricu, homeopatu. Odvela sam decu kod nje, saslušala nas je i rekla da kod ovakvog vida lečenja očekujemo pogoršanje simptoma prvih 6 meseci ali da izdržimo. To je period čišćenja organizma od svih nagomilanih toksina. Odlučili smo da se uhvatimo sa tim u koštac. Prvih pola godine je baš tako bilo, svakih 2-3 nedelje su nešto zapatili. Više mlađi nego stariji sin doduše. Izdržali smo. Za sve sam se sa njom konsultovala. Oko ishrane, skidanja temperature na prirodan način, oko davanja homeopatskih lekova, prirodnih načina inhalacije. Sada, kada pogledam unazad ja vidim dvoje zdrave dece. U kartonu i dalje stoji da moje dete ima bronhijalnu asmu a on pumpicu nije koristio vec sigurno 3 godine. Čak smo i sve upale ušiju lečili homeopatski kada su mi svi govorili da je nemoguće bez antibiotika. Mi smo ih demantovali.

yumama.com


Zato dragi roditelji dobro razmislite da li su svi ti lekovi neophodni? Verujem da neki zaista jesu, ali sve što mogu prirodno lečiti zašto ne bih?

Ovo je samo moje iskustvo naravno i ne želim nikoga ubeđivati da sam u pravu ali želim pružiti podršku svim roditeljima koji žele probati ovaj način lečenja.

I grlite svoju decu, to im je najbolji lek! :)