Moja kreacija života

уторак, 29. новембар 2016.

Mama,hajde da se mazimo!

Roditelji, a naročito majke, se često pitaju da li dovoljno vremena provode sa svojom decom. Živimo nekim užurbanim tempom, svi jurimo tamo-amo i sve se svodi na neke usputne osmehe, poljubac u trku i ono čuveno "volim te" izrečeno iz navike. Jedva čekamo da ugrabimo neki slobodan trenutak da bi bili sa svojom decom pa čak i tada nam se dogodi da taj trenutak iskoristimo za pranje veša, peglanje, usisavanje i ostale zaostale kućne poslove.

Yumama.com


Onda se grizemo i pitamo jesmo li dobri roditelji? Naravno da jesmo. Potrebno je samo malo organizacije. Kada planiramo, velike su šanse da to i ostvarimo. Zato napravite plan. Verujte mi, pola sata na dan ili čak i petnaest minuta mogu biti sasvim dovoljni. No pazite, kada planirate vreme sa decom, budite 100% njihovi. Tada nije važno da li je stigla neka poruka na telefonu. Tada ste tu samo vi.

Moj mlađi sin često zna da me podseti kada bi želeo da malo budemo zajedno pa mi priđe i kaže: "Mama, hajde malo da se mazimo!" U to "mazimo" spada sve i svašta, od milovanja po glavici i nožicama, do pričanja priče, golicanja i smejanja do suza. Verovali ili ne, dovoljno je samo 5 minuta i on je napunjen ljubalju do maximuma a ja uživam da ga gledam tako srećnog. Stariji sin je tu fazu već prevazišao pa se naše vreme sastoji od razgovora, gledanja filmova i prepričavanja nekih interesantnih video klipova.

Pa evo 5 predloga na koji način možete izbalansirati posao, kućne obaveze i uz to biti sjajan roditelj:

1. Odredite svaki dan vreme samo za vas dvoje. Zapišite na papir i stvaite na vidno mesto. Nije bitno da li je to petnaest minuta ili pola sata. Ponekad je dovoljno i samo pet minuta. Važno je da ste maximalno usresređeni na vas dvoje.
2. Ako imate više od jednog deteta rasporedite vreme na jednake delove za svakoga od njih. Ponekad je dobro da imate i zajedničke aktivnosti kao porodica ali se trudite da svakodnevno posvetite bar pet do deset minuta svakom posebno.
3. Naravno da nećete provoditi vreme jednako sa detetom od pet godina i sa onim od deset. Pustite decu da odrede šta bi voleli da rade u tom vremenu sa vama. To može biti golicanje a može biti neki razgovor o interesantnoj temi.
4. Ako dete nema ideju šta bi radilo, dajte predlog ali ne insistirajte. Ponekad je dovoljno da dete zagrlite i zajedno gledate neki film ili crtani.
5. Ako ne možete da pronađete preko nedelje ni malo vremena (a ja verujem da možete), ne zaboravite da ih onako usput zagrlite, poljubite onako "da pukne" i kažete im da ih volite ali onako iskreno gledajući ih duboko u oči. Za vikend nema izvlačenja. Posvetite im se maximalno.

Uz sve ovo možete im na papirić napisati neku lepu poruku ili čak nacrtati. Stavite im u džep ili peronicu. Imaće osećaj da ste uz njih i kada fizički niste. I da, ne zaboravite obavezan poljubac za laku noć. Slatki snovi su neophodni.


субота, 01. октобар 2016.

Roditelji školaraca...opustite se!

Evo već je ceo mesec prošao od početka nove školske godine. Dečica se polako opuštaju, privikavaju se na novonastale obaveze, upoznali su nove drugare, dok roditelji sve više strahuju kako će se njihovo dete snaći. Brinu roditelji prvaka ali i onih starijih. Nekako je to već postalo normalno. Kada se približava početak školske godine, sa svih strana dopiru iste rečenice: "Joj opet sve ispočetka. Već me hvata panika!" Da, ja sam jedna od tih roditelja, tj. bila sam. Sve mi je jasno, sve razumem. Mi svi znamo ko su i kakva su naša deca, verujemo u njih i imamo puno poverenje. No uvek ima ono ali...To "ali" nas uvek bocka i ne da nam mira. Pitamo se hoće li dete sve moći postići, sve savladati što se od njega traži, uklopiti se u društvo...Zatim razmišljamo koliko ćemo mi tu biti važni, da li ćemo pogrešiti u nečemu, biti previše ili premalo tu. Da previše ne stisnemo ili previše ne popustimo. Sve je to nekako "normalno". No dragi moji roditelji, kao neko ko je prosvetni radnik,  neko čije starije dete ide u peti razred i neko ko već ima neko iskustvo na tu temu, moram vam reći...OPUSTITE SE! Ali zaista. 

Kao i u svemu u životu i ovde je potreban balans. Nemojte biti "kišni oblak" nad detetom, ali nemojte ni dići ruke kao da nemate dete. Šta to znači? 
Pođite od toga da je svako dete jedno divno biće, sposobno da se nosi sa svim zadacima koje škola nosi. Verujte da je tako. Ako dete vidi da mu verujete i ono samo će osećati želju da se pokaže u još boljem svetlu. 
telegraph.co.uk

Zadržaću se na početku, na prvacima...
Mislite da su mali, da ne znaju spakovati torbu po rasporedu, da će nešto zaboraviti? Grešite. Oni sve to mogu bez vas. Ako i pogreše, naučiće nešto iz te greške. Ništa strašno zar ne? Pustite ih da sami budu odgovorni za svoje obaveze, za svoj domaći zadatak, opremu za fizičko, pribor za likovno.
Pokušajte biti posmatrač a ne neko ko rešava dečije "probleme". Ako zatraži pomoć, budite tu. No ni tada nemojte rešavati zadatke umesto njih. Usmeravajte ih, budite im zvezda vodilja. Oni su mudri, doći će do rešenja. Mislite da dete nema radne navike? Rekli su vam da se one stiču u prvom razredu i strepite šta će biti ako ne uspete da ih formirate na vreme? I tu se opustite. Nisu sva deca ista. Bila sam ta mama koja je svim silama pokušavala svoje dete da ukalupi i ovaj sistem školstva i da jednostavno nešto "MOOOORA" da uči. Nije hteo, otimao se, nije mu bilo jasno zašto nešto mora da uči ako ga ne zanima. Razne metode i tehnike sam pokušala, sve što bih i sama savetovala roditeljima svojih đaka. Nije išlo. Što sam ga više pritiskala, više kalupila i pokušavala uvesti strog red i raspored obaveza, sve je bilo gore. Imao je odlične ocene ali sve je to bilo pod nadzorom.Onda sam se preispitala i rešila da pokušam popustiti uzda, lelujala između "da" i "ne", pustila ga da pronađe najbolji i najlakši način da sve uskladi i više se bazirala na dogovoru umesto na naredbi. Više pričala sa njim, objašnjavala. Sve je krenulo u drugom smeru. Moj sin je jedno sjajno i veoma inteligentno dete. Veoma brzo kapira i lako uči. Ranije sam se pitala kako tako pametno dete može sebi dozvoliti da kampanjski uči a neka deca uče po ceo dan i teško im je. Danas to gledam kao prednost. Pa to je super. Treba mu manje vremena. Jedino je važno napraviti dogovor da se gradivo ne gomila. Kako sazrevaju te male glavice tako se mnoge stvari menjaju. Mi smo tu da načimo da se nosimo sa tim. Veoma je važno ne držati se slepo nečega jer neće ista metoda dati rezultate kod dva različita deteta. Upoznajte vaše dete.

Evo nekoliko saveta prvenstveno roditeljima prvaka ali i svim ostalima:

1. Verujte svojoj deci. Oni su sposobniji nego što vi mislite.
2. Neka sami pakuju svoju torbu za školu. Vi je posle slobodno pregledajte i ako vidite da nešto nije spakovano samo ukažite da nešto nedostaje a detetu ostavite da pronađe šta. Ponekad ih i pustite da nešto zaborave jer ako naviknu da ih vi podsećate, to ćete raditi i kada se udaju i ožene. :D
3. Zajedno napravite raspored dnevnih aktivnosti. Neka ne bude strogo zacrtan u minut, malo fleksibilnosti nije na odmet. No držite se dogovora da se domaći radi pre gledanja tv-a, druženja, igranja igrica i sl.
4. Domaći neka rade sami. Kao što sam već napomenula, ako im nešto nije jasno pokažite, objasnite ali nikako ne radite umesto njih. To je medveđa usluga. Oni osećaju da nisu dovoljno dobri i daće vi uvek uskočiti umesto njih. Na kraju se opuste i uljuljkaju u tu svoju ulogu "nisam dovoljno dobar" i prepuste vam trajnu ulogu njihovog spasitelja.
5. Ne gušite decu vanškolskim obavezama. Ne mora svako dete ići u muzičku školu, školu jezika, školu glume i neki sport. Ako dete samo izrazi veliku želju, dozvolite mu. No ne insistirajte. Moraju imati "ventil" vreme, vreme za najobičniju igru, vreme za porodicu.
6. Ako dete ima neki problem u školi, ne trčite odmah u školu da delite pravdu. Prvo ispitajte situaciju, medalja ima dve strane. Ako se i ispostavi da vaše dete nije krivo, dobro odmerite situacije kada treba reagovati a kada pustiti dete da samo reši problem. Često roditelji skaču u odbranu u situacijama kada je sve moglo da se reši sa mnogo manje drame i time dete dobija sliku da će uvek i za sve biti zaštićeno od strane roditelja. Ko će ga braniti kad bude student, odrastao čovek? Mora naučiti samo rešavati određene situacije. Naravno, postoje i momenti kada je neophodno da se roditelj obrati učitelju za pomoć.
7. Ne upoređujte svoje dete sa drugom decom. Vaše dete je unikatno i posebno. Savršeno je baš takvo kakvo je.
8. Ne plašite ga školom i učiteljicom. Ono se u školi mora osećati prijatno i motivisano.
9. Učite ih samostalnosti, da se sami oblače, vežu pertle, peru ruke pre i posle jela...
10. Ne kritikujte dete već ponašanje. Kad god možete, kritiku i ne koristite. Samo pohvalu. Što više hvalite detetove postupke. 

Na kraju, da dodam samo nešto što mislim da je osnova za sve a to je da volite vašu decu, mnogo razgovarate sa njima i pokušati razumeti sve te periode u odrastanju i školovanju. Dete koje ima podršku porodice, razumevanje i odnos pun poverenja lakše će savladati sve prepreke i izazove i kao dete a i kasnije u životu.

Zato dragi roditelji, duboko udahnite, izdahnite i još jednom ponavljam, opustite se.Pratte tempo vašeg deteta, njegova interesovanja. Naučite ga da neke stvari sad mora da uči čak i ako mu se ne dopada da bi u životu mogao raditi ono što voli. Razvijajte kreativnost kod dece, empatiju i samopoštovanje i vaše dete će stasati u jednu emotivno zdravu i srećnu osobu a mislim da nam je to svima cilj. Pa makar se ponekad zalomila i neka loša ocena. :)

петак, 23. септембар 2016.

Srećan rođendan Filipe!

Na današnji dan, pre tačno 11 godina, na svet je došlo jedno predivno biće, a to si ti sine moj. Od toga dana svet više nije bio isti. Dobio je nove boje, nove zvukove, nove mirise. Ti si bio dar od Boga. Već nakon prvog plača pogledao si me pravo u oči i kao da si mi se srcem osmehivao. Nisam znala šta me je snašlo. prvi put sam majka. Kako ću se snaći? Ali sve je bilo baš kako i treba biti. Savršeno!

Moj život si ispunio ljubavlju koja se rečima ne može opisati, radošću koja ispunjava svaki delić tela. Dani, nedelje, meseci i godine su prolazili. Rastao si. Prvi zubići, prvi koraci, bacanje u zagrljaj. Prve suze, pokušaji i pogreške, uspesi i veliki podvizi. Sve su to bili pratioci tvog odrastanja. A ja sam te posmatrala i uvek bila ponosna što si baš mene izabrao za majku.

Sine moj, znaj da i kada sam bila neraspoložena, možda povikala na tebe ili ti se činilo da te nepravedno ograničavam, volela sam te naviše. Mislim da još niko nije izmislio pravu reč za ljubav koju majka oseća prema detetu. Čini mi se da ni reč "ljubav" nije dovoljno jaka, dovoljno uverljiva. To može samo da se oseća. Tu, duboko u grudima.

Želim da ti ovaj dan bude srećan, da budeš nasmejan i uživaš u njemu. Neka ti i svi ostali budu takvi. Odluči da će tako biti i biće. Ti možeš sve što poželiš. Samo raširi krila a ja ću biti tu da te poguram i podržim.


U mojim očima uvek možeš videti ponos što sam ti majka. Uvek sam se divila tvojoj slobodi, tvom smislu za humor, tvojoj upornosti. Neguj to sine i budi svoj. Neka ti u srcu bude uvek samo ljubav, nikada mržnja. Mržnja samo truje onoga ko je nosi u sebi. Pusti da te preplavi plemenitost, budi dobar drug i pomozi onima kojima je to potrebno. Ostani takav kakav jesi, jer baš takav si savršen.

Sine moj, biću i dalje uz tebe u svakom trenutku, učiti te pravim vrednostima u životu a tebi hvala od sveg srca što si i ti mene nečemu naučio. Naučio si me kako biti dobra majka!

Volim te!                                                                                                                        
23.09.2016.

понедељак, 19. септембар 2016.

Gde je granica?

Moj nedavni post na stranici Mamina školica na FB doveo je do oprečnih mišljenja i burnih reakcija, kako na stranici tako i u jednoj grupi. Čitajući mnoge članke i knjige kao i gledajući razne video klipove došla sam do spoznaje da o temi roditeljstva i vaspitanja ima mnogo različitih stavova i mišljenja. Od toga da je "batina iz raja izašla" do "pustite decu da se slobodno razvijaju". E sad...gde je granica između dve krajnosti? Neko sam ko ne zagovara ni jednu krajnost.

Na You Tube kanalu Supernanny sam pogledala mnogo video klipova gde Joe Frost pomaže očajnim roditeljima da dovedu svoju porodicu u red. Jedna od njenih glavnih metoda je "stolica" ili "prostorija" za smirivanje. Kako funkcioniše? Ako se dete neprimereno ponaša(psuje,udara se,vrišti, odgovara se...)roditelj ga blagim i mirnim tonom upozori da je ponašanje neprihvatljivo i da će ako tako nastavi ići na stolicu. Izuzetno je važno spustiti se na detetov nivo, čučnuti ili sesti pored njega i gledati ga u oči. Dete treba da ponovi šta će se desiti ako nastavi sa takvim ponašanjem. Zatim je to njegova odgovornost. Da li će dete odlučiti promeniti ponašanje ili ići na stolicu(prostoriju), na njemu je. Ukoliko dete nastavi sa takvim ponašanjem, roditelj ga bez vike i rasprave odnosi na za to predviđeno mesto. Tamo ostaje onoliko minuta koliko ima godina. Ako dete ustaje sa stolice ili izlazi iz prostorije, treba ga svaki put vratiti na mesto i biti istrajan u tome. Ne vikati i ne raspravljati. Nakon određenog vremena otići do deteta i razgovarati o ponašanju, objasniti zašto je to neprihvatljivo i tražiti izvinjenje. Ako se dete smirilo i izvinilo se, roditelj ga zagrli, poljubi i nastavljaju normalno aktivnosti. Ako dete nastavlja sa svojim neprimerenim ponašanjem, ostaje još toliko minuta na stolici(prostoriji) i opet se ponavlja razgovor, izvinjenje, zagrljaj. Veoma je važno ne raspravljati sa detetom dok je uznemireno. Neće vas dovesti nigde. Zato se dete treba smiriti i razmisliti o svom ponašanju. Često čujem kako dete sa 2-3 godine nije sposobno da razmili o onome što je uradilo. Verujte da jeste. Vaša deca su neverovatno inteligentna i znaju više nego što mislite. Ovu metodu sam pronašla i u knjizi "Kako deci postaviti granice" Najdžel Lata.



U svakoj porodici je ova žena svojom metodom uspela uraditi neverovatne stvari. Deca su se zaista menjala, postajala mirnija, sa više poštovanja, znala su šta može a šta ne. Naravno u svaku porodicu je uvodila neke zajedničke aktivnosti koje su od ogromnog značaja za celu porodicu. U današnje vreme, kada se brzo živi, često čujem da roditelji nemaju vremena. Slažem se. No za svoju porodicu morate naći vreme, bar 3x nedeljno. Ne morate ako vam nije stalo, ali ja verujem da jeste.

Takođe je bitno naći vreme za razgovor sa svojom decom, za čitanje, smejanje, pevanje i ludiranje. Mi imamo ritual da svako veče pišemo na čemu smo taj dan zahvalni i stavljamo papiriće u teglu. Postavite granice, razgovarajte o njima svi zajedno, kao porodica. Postavite pravila. Ne postoje univerzalna pravila. Svaka porodica je priča za sebe. Ako je meni ok da se jede u sobi, nekome to nije uopšte normalno. Tako da, postavite vaša pravila i poštujte ih. Deca takođe moraju imati svoje obaveze, mimo škole i vrtića. Opet ta cenjena tegla. U tegli su papirići sa obavezama. Svaki dan deca uzimaju jedan papirić i obavljaju zadatak koji su dobili. Naravno, zadatak mora biti u skladu sa uzrastom. 



Kao majka dvoje dece, a i kao prosvetni radnik imam dovoljno iskustva koja mi govore jedno: U vaspitanju treba naći dobar balans. Nikako nisam za batine sem u iznimnim situacijama kada je život deteta ugrožen(istrčavanje na ulicu, guranje prsta u utičnicu...). Tu podrazumevam puckanje po guzi ili ručici, nikako batine. Videla sam mnogo roditelja koja su tukla svoju decu, vređala i ponižavala. Ta deca su postala agresivna, tukla su se, vređala druge. Takođe sam videla mnoge roditelje koji nisu dali da mu neko dete popreko pogleda, u svemu mu povlađivala, sve dopuštala. Postali su neodgovorni, bahati, razmaženi. Jasne granice, doslednost i osećaj odgovornosti za svoje postupke čine pravu kombinaciju. Uz to velika količina ljubavi (koja ne podrazumeva da dete držite pod staklenim zvonom), razumevanja i zajedničkog vremena je nezamenjiva. Dete treba da oseti da ste mu podrška, da se na vas može osloniti ali isto tako i da je odgovorno za svoje postupke. Da zna da ima prava ali i obaveze. Da zna da je voljeno ali da postoje granice koje se ne smeju preći. 

Ova metoda kod moje dece dobro funkcioniše, no budući da su deca različita ne deluje isto kod starijeg i mlađeg sina. Jedan postane brzo svestan šta je uradio i brzo rešimo nesuglasicu, dok je drugi jogunastiji ali na kraju se sve uvek završi na razgovoru i zagrljaju.Slažem se da će neko možda uspeti dete disciplinovati i bez ove metode ali to sve zavisi i od deteta. Mirnije dete lakše sarađuje od nemirnijeg. Vidim to po svojoj deci. Ko uspe, svaka čast. Ko ne uspe, nije strašna ova stolica verujte.

Nisam neko ko bi decu stavio na električnu stolicu i vezivao za radijator kako su me neki opisali. To znaju svi koji me poznaju. Moja deca znaju koliko ih volim, imaju moju ogromnu ljubav i uvek sam uz njih. Ponosni su na mene isto kao i ja na njih. Oni su divni dečaci koji kao i sva deca pokušavaju testirati granice. Zato ih ja uvek usmeravam na pravi put. Dajem im krila da polete, podržavam ih u njihovim snovima ali ih isto tako učim da "lepa reč i gvozdena vrata otvara"!

петак, 09. септембар 2016.

Podrži me!

Jutros sam srela dečaka iz mog kraja. Uredno se javio i užurbanim korakom krenuo ka školi. Marko je oduvek bio veoma lepo vaspitano dete i odličan učenik, dok je njegov najbolji drug Saša bio mangup i nije voleo da uči. Dok sam gledala za Markom kako zamiče iza ugla setila sam se događaja od pre par godina.

"Želiš biti košarkaš?", čulo se iz Sašinog dvorišta. "Nema šanse, ti nisi dovoljno visok", Sašin tata je objašnjavao. "Košarkom se bave samo visoki", dodao je.
"Ali ja sam samo malo niži od Marka, a on trenira", Saša je pokušao da ubedi tatu.
"Rekao sam da to nije za tebe. Nikada nećeš biti uspešan košarkaš. Treniraj nešto što ti više leži", tata je bio uporan. Majka je samo ćutala.

Saša je bio razočaran. Baš je želeo da bude sjajan košarkaš. Već je sebe zamišljao na terenu kako daje trojke a publika mu aplaudira. 

Još par puta sam čula kako Saša i tata razgovaraju ali sve se završilo na tatinim rečima: "Ti ne možeš biti košarkaš, nizak si. Loš si i u školi a ti bi i košarku još da treniraš!"

Bilo mi je žao deteta. Nema nikakvu podršku oca i majke. Da su mu bar dali šansu!

Prošlo je nekoliko dana kada sam videla Marka i Sašu kako idu iz škole.Čula sam njihov razgovor.

"Jesi li pitao tatu i mamu da treniraš sa mnom košarku?",upitao je Marko Sašu.
"Jesam!"
"Iiii?"
"Ne mogu.", s tugom u glasu je rekao Saša.
"A zašto?", Marko je bio iznenađen.
"Pa...tata kaže da sam nizak i da sigurno neću uspeti"
"Svašta. Pa nije ti dao ni da pokušaš."

U tom momentu je naišla Markova mama.
"Hej momci, kako ste? Kako je bilo u školi?", s osmehom na licu je pitala mama.
"Dobro", rekao je Marko,"ali je Saša tužan."
"Zašto?"
"Ma...tata neće da mi dozvoli da treniram košarku. Kaže da ja to ne mogu zbog visine. Možda je i u pravu.", spustio je glavu Saša.
"Glupost!",viknula je Markova mama.
Dečaci su je pogledali.
"Obavezno moraš probati.Ako ne budeš, uvek ćeš se pitati šta bi bilo da si pokušao. Kada budeš trenirao, sam ćeš videti da li možeš ili ne",pokušavala je da ga ohrabri.

Dok je išao kući, razmišljao je o njenim rečima. Šta da radi?
Onda je zastao. Doneo je odluku. Reći će tati.

"Tata!, viknuo je odmah s vrata,"nešto sam odlučio."
"Šta sine?", upitao je otac.
"Počeću da treniram košarku sa Markom. Njegova mama kaže da moram pokušati da bih znao da li je nešto za mene ili ne."
Otac je odmahnuo rukom i dobacio: "Radi šta hoćeš! Nemoj samo da posle kukaš kada te budu ismevali. Nadam se da sad u školi nećeš dobijati jedinice umesto trojki. I bez košarke si slabo učio."

Saša je doneo čvrstu odluku da im svima pokaže da on to može.
Prolazili su dani a Saša i Marko su vredno trenirali.Markovi roditelji su bili na svakom treningu, na svakoj utakmici i bodrili dečake. Ponekad čak malo više Sašu jer je njemu trebala veća podrška.
Prolazile su nedelje a Saša je bio uporan. Svaku kritiku i svaku pohvalu trenera je shvatao kao lekciju i išao napred. Ocene u školi su se popravljale. Toliko je bio sretan što trenira košarku da je imao ogromnu želju i da uči i tu takođe pokaže da je uspešan.

Sašini roditelji su otišli u školu očekujući da vide loše ocene ali su ostali u šoku kada su pogledali sve te četvorke i petice. Razredna ga je pohvalila i za primerno vladanje. Zapitali su se šta se to dešava s njihovim sinom. 
Saša i Marko su imali utakmicu. Markovi roditelji su naravno bili na tribinama i navijali. Odjednom su se pojavili i Sašini roditelji. Saša ih je ugledao. Nije mogao da veruje. Osetio je kako mu srce jače lupa od uzbuđenja. Srce mu se osmehivalo. Sada će moći da im pokaže da je dobar, da je možda i najbolji. Biće ponosni na njega.
Utakmica je počela, koševi su se ređali. Tribine su kliktale. Do kraja utakmice je bilo neizvesno ko će pobediti. Saša je odjednom ugledao šansu, dobio je loptu. Koš je daleko ali daće sve od sebe. Bacio je loptu ka košu i zatvorio oči. Čuo se vrisak. Kooooooš!Sudija je svirao kraj.
Svi su potrčali ka njemu i uzvikivali njegovo ime.

activekids.com

"Dao si trojku Saša!", vikao je Marko dok su ga svi grlili.
Doneo je pobedi svom timu. On, kome su rekli da nije dovoljno dobar, da nije dovoljno visok.
Pogledao je u roditelje. U očima oca i majke su bile suze radosnice.
Kada su mu prišli dugo su ćutali a onda su se zagrlili. Zagrlili su se najjače što su mogli.
"Sine", tiho je rekao tata, "ponosni smo na tebe! Oprosti što sam sumnjao."
"Hvala ti što nas nisi poslušao i što si odlučio da pokušaš. Ti si sjajan košarkaš", ponosno je rekla mama.
Bilo ih je divno gledati.
Onda je tata dodao:"Sada mi je jasno zašto je Marko uvek bio tako dobar učenik i sportista. Imao je podršku i ljubav roditelja. Hvala sine što si nas tome naučio. Od sada ćeš uvek imati našu podršku!"
"Volim vas", viknuo je Saša.
"I mi tebe sine!"